Here’s to the crazy ones.
The misfits.
The rebels.
The troublemakers.
The round pegs in the square holes.
The ones who see things differently.
They’re not fond of rules.
And they have no respect for the status quo.
You can quote them, disagree with them, glorify or vilify them.
About the only thing you can’t do is ignore them.
Because they change things.
They push the human race forward.
And while some may see them as the crazy ones,
We see genius.
Because the people who are crazy enough to think
they can change the world,
Are the ones who do.

Otišao je najluđi od nas, ostaje nam samo da budemo još luđi i istrajniji u tome da ceo svet vidi naše ideje.

RIP Steve

Nokia je često bila driver inovacija, moj drugi telefon, Nokia 3210 prvi mobilni telefon bez antene, sledeći Nokia 3330 prvi telefon sa wap browserom, pa onda Nokia 5510 prvi telefon sa mp3 playerom (neverovatnih 64MB za muziku i full qwerty tastatura).

Onda su krenuli sa Nokia 6600, jedan od prvih Symbian smartphona koji su napravili, pa onda E60, prvi Nokia telefon koji je imao WiFi opciju, pa E50,  pa je onda brzo zatim došao i E51 savršenstvo od telefona. I na kraju E71, telefon sa kojim možeš nekoga da gađaš i da ga ozbiljno povrediš, a posle lagano da nastaviš razgovor – napravljen je prosto savršeno.

Ono što me već dugo odbija od touch screen Nokia telefona, vremešni Symbian koji prosto nije bio dorastao zadatku. Mada su najavili velike izmene sa S3 verzijom. Prvi dodir sa S3 verzijom sam imao u Sony Ericsson Vivaz pro telefonu, iskreno nisam bio oduševljen, prosto tada je to bila teška beta i jako mi je čudno što je uopšte izašao na svetlost dana, ovo je bilo pre nego što je SE prihvatio Android kao smartphone platformu. E7-00 upravo ima ovu verziju, S3 koja je doduše poprilično unapređena u odnosu na ono što sam video na Vivaz-u.

Na E71 je postojalo samo nekoliko stvari koje su me poprilično nervirale, nisam uspeo da podesim Exchange mail, dobro de znam da ima nekih zezancija. Ali na iPhone sam samo uneo user i pass i sve je proradilo na keca. Ovde je IT morao da se umeša, jasno vam je da ovo meni kao neko ko je “IT osvešćen” teško pada. Mada iskreno i Android me je poprilično namučio.

Na E7 je podešavanje prošlo nešto lakše, doduše nije htela da proradi konekcija dok nisam resetovao telefon, što sam sasvim slučajno otkrio. Ok exchange mail radi. Gmail podešavanje jako lako. Kucanje i čitanje mailova prosto uživanje na, prevelikom ekranu i sa solidno dobrom qwerty tastaturom. Virtualni qwerty – za nekoga ko je navikao da kuca na iPhone, prosto nedovoljno dobra i pored velikog ekrana.

Jedna velika mana E71 i rada sa exchange mailom, morate da setujete fiksni access point za konekciju, što znači da i kada ste na wifi-ju opet će skidati mailove i atačmente preko gprs. Ovo je lepo sređeno na E7, wifi konekcija ima priority veći od gprs, kako ste na wifi-ju ide preko njega, čim izađete iz opsega prebacuje se na gprs. Ovo radi i za sve ostale aplikacije, web browser i sve ostalo – super.

A onda su na red došle social media aplikacije, skidanje preko Ovi store-a. Ovi nažalost baguje, nisam siguran zbog čega ali često prijavljuje greške pri download-u aplikacija. Foursquare je skinut i lepo radi, mnogo bolje nego na E71. Twitter aplikacija, nemoguća misija, prosto jedina aplikacija koja vredi je Gravity, koji se plaća. Ne, nisam navikao da plaćam aplikaciju za Twitter.

Pokušao sam da koristim Ovi social, koji ima pristup za Facebook i Twitter, dođavola ako je već social mogao bi da podrži još neku mrežu. Relativno lepo radi, malo je interface čudan. Ne baš najbolje iskorišćen prelepi veliki ekran E7-ce.

Moram da primetim da Ovi store ima mnogo manje korisnih aplikacija, čitaj besplatnih korisnih aplikacija, nego Android market a posebno iTunes. Što se poprilično oseti, pošto je E7 fenomenalna platfoma, ali nekako neiskorišćena, pošto nedostaju kvalitetne aplikacije.

Ono što sam doduše pronašao na Ovi storu su domaće aplikacije, kao što su recimo za čitanje B92 ili Blic-a.

Ali i aplikacije za čitanje naših dragih blogera. Postoji aplikacija za Eniakov blog, ali i za blog Ko ne voli cipele ne voli ni ljude.

Inače je dosta lako napraviti ovakve aplikacije uz Ovi app wizard, Webmanijak app je pending review, pa kada je budu odobrili, postujem i nju.

Ono što je totalno super za ove aplikacije, da ih možete postaviti kao widget na jedan od tri ekrana telefona i u svakom trenutku možete pratiti šta se dešava.

Dodatno i još jedna totalno super aplikacija za hvatanje slika ekrana ScreenSnap, kojim su i napravljene ove slike.
Kako ne postoji pretraga po državi u Ovi store-u, ako još neki bloger ima svoju Ovi aplikaciju neka ostavi komentar, da ubacimo na spisak.

Šta je Arigato projekat u stvari? Nebojša recimo baš voli Japan i oseća se baš loše posle svih katastrofa koje su zadesile zemlju izlazećeg sunca. Pošto zbog profesionalnih obaveza nije mogao da pisustvuje mitingu podrške i nije uspeo da se izbori za svoju sadnicu trešanja, čovek se osećao još gore – osećaj bespomoćnosti je najgori.

Inicijalna ideja je bila, kao što je napisao na blogu da napravi majice samo za sebe. Ali je ubrzo prerasla u nešto mnogo veće i lepše.
Okupilo se nekoliko dobrih dizajnera, postavljen je sajt i cela priča je krenula. Arigato.rs je imao premijeru na Pecha Kucha događaju u Novom Sadu, fenomenalnu prezentaciju imate na slideshare-u.

Ukratko, kupovinom bilo kojeg proizvoda, majice ili broša, deo novca ide Crvenom Krstu za pomoć Japanu. Majice koštaju simboličnih 800 dinara, dok će 200 dinara od svake kupovine biti donirano.
Kakav je skor za sada, samo tri dana nakon predstavljanja projekta. Pa recimo da je naručeno preko 350 majčica, što znači da je samo za tri dana prikupljeno preko 70 000 dinara za pomoć Japanu.
Moram samo da dodam, da nisu samo grafički dizajneri učestovali u projektu, već se uključila i Jelena Glišić, dizajner nakita, koja je za lepši pol ponudila broševe za podršku Japanu.

Cela akcija, nije imala bilo kakvu zvaničnu promociju, već se širila društvenim mrežama kao lavina. I rezultati su vrlo očigledni.

Nisu bili potrebni bilbordi, reklame na TV, podrška velikih sajtova…
Jedan čovek (ipak) može da napravi razliku. Uz iskrenu želju i veliki entuzijazam.

Kako je cela akcija već prerasla očekivanja autora, ako imate dobru volju i želju, javite se Nebojši kako bi mu pomogli oko logistike štampanja, pakovanja i slanja.

Svaka čast za akciju. Inače naručio sam dve

Svuda ti treba veza. Opet su primili nekog njihovog. Šta ja da radim kada nemam vezu. Zaposlili su nekog svog.

Ma stvarno sam se naslušao svakojakih priča ovih dana.

U poslednjem razgovoru sa prijateljem koji je završio jedan od stvarno ozbiljnih fakulteta u Beogradu (čitaj petogodišnjeg old school fakulteta), dobih repliku koja mi je ostala u sećanju. “Što nisam završio neki fakultet tako kao ti, pa da me sačeka posao”. Bilo mi je jako žao da mu kažem da ja u stvari i dalje nisam završio fakultet, u deo oko posla koji me je “sačekao” nisam ni nameravao da ulazim u polemiku.

Elem, malo sam izgubio strpljenje da pričam ljudima šta da rade, kako da se ponašaju na razgovoru za posao, kako da napišu CV. Nisam siguran ni zašto mene pitaju, verovatno zbog toga što ja eto umem nešto da kucam na tom računaru pa umem samim tim da skucam i neki taj CV da liči na nešto. Izgubio sam strpljenje da pričam, da moraju da se potrude ako stvarno žele da rade nešto.

Ali nekako imam utisak da su upravo ti ljudi koji su upravo završili fakultete tek sada nemaju pojma šta bi hteli da rade u životu. Tek su se sada zapitali, a gde ja mogu da se zaposlim sada kada sam završio to i to? Tek sada? Pa o čemu si mislio poslednjih deset godina?

Ovo pitanje sam sebi postavio negde 2002. godine, kada sam upisivao drugu godinu Fizičkog fakulteta u Beogradu. A šta bi ja mogao da radim kada završim ovaj fakultet?

Odgovor A. Da zanemarim sva ostala interesovanja u životu i posvetim ceo život fizici, što se u jednom trenutku činila kao jako lepa stvar i završim u nekom institutu ili kompaniji daleko odavde pomerajući granice.

Odgovor B. Da se posvetim fakultetu koliko moram završim ga i onda završim u nekoj školi kao profesor fizike ili u nekom mamutskom institutu u dragoj na državi, gde bi verovatno trčao po burek starijim kolegama privih deset godina staža.

Nekako se nisam pronašao ni u jednoj od tih opcija, fenomen Interneta me privlačio i previše da bi ga tako lako, u tom trenutku, zanemario. Pa sam posle toga i promenio fakultet i otišao malo na drugu stranu.

Još jedan problem sa većinom CV-jeva koje sam dobio, čisto da bacim pogled. Je totalni nedostatak bilo kakavog iskustva. E to mi nije jasno. Pa brate mili kako to da te ništa nije interesovalo u životu osim tog fakulteta – ili ako jeste zašto nisi bar diplomirao u roku i kao najbolji u klasi, ako te to već toliko interesovalo.

Od neke 99 godine sam stvarno radio svašta, uglavnom ono što me interesovalo, što mi je u tom trenutku delovalo interesatno. I biću iskren užvao u svim ti poslovima. Još tokom srednje škole, počeo sam da radim u servisu računara. Nešto kasnije, kao serviser mobilnih telefona. Nešto kasnije, kao programer, programirao sam u Delphi-ju, Visual Basic for Mobile, PHP, Perl, Java, C#, malo za Windows Mobile, malo za Palm, malo za sve živo.  U međuvremenu krenuo da peglam i CSS i HTML divota jedna. Uglavnom ono što mi je u tom trenutku delovalo kao dobra ideja, ono što me je zaintrigiralo počeo sam da učim ili da radim.  Ušao u preduzetničke vode – izašao iz njih – naučio vredne lekcije. Pisao za blogove za $ na engleskom, vodio nekoliko blogova, od kojih se, u jedno vreme moglo i pristojno živeti. Igrao se sa Adwords sa Adsense, Affiliate sistemima. Dobio Cisco CCNA, planirao, pravio, održavao mreže i računare za kompanije. Radio kao Internet Marketing manager za p0rn startup. Radio kao programer za klijente po celom svetu. Radio kao fotograf. Kratko vreme čak i imao svoj fotografski studio. Podigao jedan od najposećenijih celebrity sajtova na ovim prostorima, za veliku domaću izdavačku kuću.

Izostavio sam dosta stvari na ovoj listi, elem ovo je sve bilo u toku srednje škole ili studija. Radio sa izuzetno mnogo različitih klijenata, ovim što znaju šta hoće, ovim što nemaju pojma šta hoće, jednima što sve plaćaju na vreme, drugim koji nikad nisu platili. Radio sa divnim kolegama, radio i ne sa tako divnim kolegama, radio sa kolegama od kojih sam puno naučio, radio sa ljudima koji su (nadam se) bar nešto od mene naučili.

Kad podvučem crtu sa svojih 28 godina, u proteklih više od deset godina, uvek sam nešto radio. I to uvek nešto što sam voleo i što me je interesovalo. Da li bi sada napravio neke drugačije izbore, ne. Verujem da mi je svaki od poslova na kojim sam se našao dao neprocenjivo iskustvo. Koje jednostavno ne bi nikada dobio ni na jedan drugi način.

Skoro u bilo kojem trenutku u proteklih deset godina da sam pisao CV, uvek sam morao da izbacujem stvari koje sam sve radio i za koga sam sve radio.

Nikada nisam tražio posao, (skoro) uvek je on našao mene.

Posao u servisu računara sam dobio tako što sam otišao tamo i tražio ga. Ideja je bila da volontiram, hteli su da me plate od prvog meseca. Posao u servisu telefona sam dobio tako što me je zvao vlasnik servisa da proveri, ko je taj ludak koji zove i naručuje sve neke egzotične delove, potom da me zove da radim tamo.

Preporuka prijateljice u kafiću da pogledam njihov sajt, da imaju otvoren konkurs i da bi bio savršen za njihov posao mi je doneo jedan posao. Linkedin i preporuke ljudi sa kojima sam radio drugi. Preko, ne tako ažuriranog Linkedin profila sam dobio još nekoliko ponuda u međuvremenu. Ozbiljnih i neozbiljnih, neke sa drugi posao u Srbiji, neke čak iz Dablina.

Hajde sada mi lepo recite, kako da nekome ko je diplomirao “ozbiljan” fakultet da objasnim da ne bi bolje prošao ni da je učio fakultet koji ni  ja (nisam) završio. I da sve to očigledno nema veze sa fakultetom, već sa stavom kojim pristupaš životu.

Da li ovo znači da treba zanemariti fakultete? Ne! naravno, već da to nije dovoljno, niti je ikada bilo dovoljno niti će ikada biti dovoljno. A da to garantuje bilo šta…

Na celu ovu priču me je inspirisao tekst o 13. čoveku (Googler 13.)

Kao i skorašnji Nebojšin tekst kao i Istokov tekst o fakultetima.

Takođe upotrebljena fotka je upravo iz tog teksta.

Još uvek ima previše ljudi koji misle da u Srbiji nema “dovoljno” ni Internet korisnika, pa samim tim u svojim marketinško-PR-prodajnim aktivnostima potpuno zanemaruju ovaj kanal. Da podsetim samo, krajem 2008 godine Srbija je imala preko 30% domaćinstava sa Internet konekcijom. I preko 2 miliona korisnika Interneta. Samo da napomenem da je istraživanje rađeno, pre velikog Facebook booma. Pošto po poslednjim podacima Srbija ima preko 2 miliona otvorenih naloga na Facebooku.

Svetla strana ove priče je da je broj ljudi koji misle da je Internet još uvek daleko od ovih prostora, sve manji i manji. Pa kao posledicu toga imamo sve veći broj kvalitetnih izvora informacija, sve više kompanijskih (ažuriranih) sajtova, sve veći broj Internet marketinških kampanja, sve veći broj PR i marketinških agencija koje se bave isključivo Internetom.

Elem da se vratimo na temu Twitter, nema preciznih podataka koliko realno postoji naloga sa ovih prostora, imamo lepe grafike i statistike za velike države konzumente Twittera, dok za nesrećni Balkan, ništa.

Kako bi predstavili potencijalno zainteresovanim klijentima kanal komunikacije kao što je Twitter prva i osnovna stvar bi bila da kažemo XYZ ljudi u Srbiji koristi Twitter. Kako zvaničnih podataka nema, možemo samo da nagađamo. Žestoko su me kritikovali kada sam, onako odokativno procenio taj broj negde između 50 i 100 hiljada korisnika. Pa sam odlučio da se malo detaljnije pozabavim procenom, kako bi imali bar neke podatke.

Procena na osnovu nekih Twitter direktorijumima – prosto ne dolazi u obzir, nijedan od njih nije dovoljno popularan ovde, da broj korisnika uzeli kao iole dobru procenu.  Tako da Twitdir, ćao.

Google se postavio kao sledeće i jedino logično rešenje. Pretraga po “Location Serbia” ograničena samo na Twitter.com, pa na to dodamo i pretragu “Location Srbija” – i dolazimo do već neke relativno lepe brojke – 21500 korisničkih naloga. Iznenađeni? Ako mene pitate sasvim očekivano.

Jedan mali “rukoperač” ili ti disclaimer, ovakva pretraga prikazuje samo one korisnike koji su u Location uneli “Srbija” ili “Serbia”, što znači da je ukupna cifra sigurno veća za neki procenat.

Hrvatska broji negde oko 6000 – istina da su twitter korisnici mnogo aktivniji – ali izgleda ih ima manje.

Da li su ovo tačne cifre, naravno da ne, ovo je samo jedna gruba estimacija, čisto da vidimo gde se nalazimo.

Što je još interesantnije – pogledajte čiji su nalozi u vrhu liste pretrage, čestitam Danice, Ivane, Luka, Marina.

Ako neko ima bolju ideju, slušam.

Snajper je web servis, koji koristi Google Analytics podatke na osnovu kojih pravi top listu najposećenijih sajtova u Srbiji – sa sada. U samom početku, ovo ubija po preciznosti sve ostale slične servise zasnovanih na Alexa i sličnim podacima. Dakle veliki plus za Snajper – u poređenju sa postojećim servisima.

Osim merenja, čiji je veći , htedoh reći čiji sajt je posećeniji, šta nam još Snajper omogućava. Nudi nam podatke o mogućnostima kao i kontaktima za oglašavanje. Što u kombinaciji sa podacima o samoj poseti, čini savršeni miks za potencijalne oglašivače.

Šta Snajper nudi webmasterima?

Ali zašto bi ja svoj sajt prijavio na servis kao što je Snajper.rs, pa jednostavno, pojavite se na listi koju će posećivati media planeri pri planiranju online kampanja. I odmah na jednom mestu imaju vaš kontakt kao i opcije na koji je način moguće da se kod vas oglase. Sve u svemu ako imate relevantan sajt u određenoj kategoriji i želite da budete na meti oglašivačima kao i oglašivačkim agencijama, koristite Snajper.

Šta Snajper nudi oglašivačima?

Prilikom planiranja svake oglasne kampanje najviše vremena se troši na traženje relevantnih sajtova za oglašavanje. Prava moć Snajpera će biti kada bude objavio liste po kategorijama, gde ćete na jednostavan način da dobijete najrelevantnije sajtove za vašu ciljnu grupu.

Prava win-win situacija – dakle Snajper vlasnicima sajtova omogućava da dođu do oglašivača, samim tim i prihoda. Sa druge strane omogućava oglašivačima da na jednostavan način dođu do relevantnih sajtova gde bi se oglasili.

Nisam siguran kako ste zalutali ovde, ali sada ste tu, što je sada jedino i bitno…

Svi koji me poznaju, što lično, što kroz moje pojave i online inkarnacije znaju me uglavnom pod imenom “fotomanijak”. Čudno ali fotografija je, po spisku fanatičnih opsesija od kojih bolujem tek druga po redu. Na prvom mestu se ipak nalazi web, The Internet, mreža svih mreža, online svet… nazovtite ga kako hoćete. Elem, spletom čudnih okolnosti moja pasija no.1 nikad nije dobila zasluženu pažnju, bar što se tiče bloga, sve svoje skribomanske napade sam lečio uz pomoć formi za komentare po domaćoj blogosferi.

Ali kako su forme za komentare dosta ograničene, a teme na koje imam šta reći – a nisu vezane za fotografiju, postale sve brojnije i brojnije… paaaa evo nas ovde na webmanijak.com.